vitkepsorteR

Jebiga, pustili su osamdesete na radiju. Jugoslovenska produkcija. Nešto u meni goni me u patetiku sad. Nešto u meni pušta plin. Svastika se smije.

Ustati u 9 i četrdesetpet, prije zvona, posle 10 at the 10, na kojem tek ponekad puste bend vrijedan pažnje, možda baš jutros. Staviti kafu jednom rukom, drugom paliti cigaru, prije umivanja. Pogledati kroz prozor je li sve na mjestu, ima li smisla izaći po hljeb. Sjesti na krevet, ustati po pepeljaru, vratiti se na krevet, pokriti je. Čekati kafu, umiti se, sve tiho, jer to su momenti bez buke. Prošlo 10. Vidim njene cipele, izgledaju tako prirodno, bačene pored vrata. Mislim o tome kako je neuredna, brinem se zbog dana kad će mi to ići na živce... Kafa vri, alarm se napinje, sve jače..., cigara pada iz pepeljare na pod. Počinje kiša. Ona se budi, obaram šoljicu, njen glas se probija kroz haos zvukova posvuda. Dan počinje. Neki dan od prije.